Ovo je posledica primene nedavno usvojenog Zakona o međubankarskim naknadama. Ostali članovi zakona stupaju na snagu od 17. decembra ove godine, a to se pre svega odnosi na ograničavanje međubankarskih naknada na 0,5 odsto za platne i 0,6 odsto za kreditne kartice u narednih šest meseci. Od 17. juna 2019. godine ove naknade biće limitirane na 0,2 i 0,3 odsto. Do sada su međubankarske provizije išle i do dva odsto i činile i do 80 odsto trgovačke naknade.

Oko usvajanja ovog zakona dosta se prašine diglo u javnosti, posebno oko člana 9 koji nameće obavezu bankama da besplatno i obavezno izdaju Dina karticu klijentima. Iza ove odluke stoji namera centralne banke da smanji sistemski rizik s obzirom da se 57 odsto bezgotovinskih transakcija u Srbiji (u 2017) obavlja karticama, a od toga 88 odsto se obradi van Srbije. U slučaju bilo kakvih problema u funkcionisanju najvećih međunarodnih kartičarskih kuća na teritoriji Srbije u NBS su procenili da bi napravilo veliku štetu bez ikakve mogućnosti regulatora da nešto uradi po tom pitanju.

Ovako, prema obrazloženju NBS, svaki građanin će imati domaću karticu za čije funkcionisanje garantuje NBS. Osim toga, u prošloj godini je na ime troškova obrade transakcija u inostranstvu iz Srbije otišlo 32 miliona evra. A za ne verovati je da se obrada obavlja čak preko Singapura. Ovo i povećava troškove, pa tako fiksni trošak Dine iznosi 2,16 dinara po prosečnoj transakciji od 1.800 dinara, dok za međunarodne kartice taj trošak iznosi između 8,2 i 12 dinara.

Ukoliko bi da nastupe kao domaći kartičari, strane kartičarske kuće moraće da se registruju u Srbiji i obezbede licencu, kao što su to uradili i u EU i na drugim velikim tržištima. Ionako, pokazuju podaci, 97 odsto transakcija karticama se obavlja na domaćem tržištu, a tek tri odsto u inostranstvu. Inače najveća prednost međunarodnih kartičara nad domaćim je njihova mreža korisnika i prihvatilaca i plaćanje preko interneta u inostranstvu. Dinom se na primer ne može platiti u inostranstvu i može se koristiti za plaćanje preko interneta samo kod domaćih prodavaca. Doduše NBS radi sa kineskim Unionpej karticom na kobrendiranju, pa će u unutrašnjem prometu raditi kao Dina, a u inostranstvu će raditi kao Unipej kartica i moći će da se koristi na POS terminalima koji prihvataju ovu karticu.

Inače većina zemalja, posebno razvijenijih, ima nacionalne kartice koje su dominantne u domaćem prometu, a one u najvećim i najbogatijim zemljama imaju i kobrending sa najvećim međunarodnim kartičarima Vizom i Masterkardom.

Međubankarske naknade koje su novim zakonom ograničene činile su najveći deo trgovačke naknade koju je banka naplaćivala od trgovca kada bi se njegova roba platila karticom. Dok su te trgovačke naknade išle od jedan pa do preko tri odsto kod malih trgovaca, međubankarska naknada je iznosila i do 80 odsto trgovačke naknade. Ovo u praksi znači da na karticom plaćen račun od 1.000 dinara u prodavnici, recimo dva odsto ili 20 dinara ide banci čiji je POS terminal, a ona onda plati do 16 dinara banci koja je izdala karticu. Iz preostalih četiri dinara pokrije svoje troškove, plati kartičarskoj kući proviziju, plati procesoru i ostvari neku zaradu. Ceo sistem se bazira na tome da je ovu međubankarsku naknadu određivala kartičarska kuća. Tako u konkurentskoj utakmici između uglavnom dva najveća konkurenta Vize i Masterkarda, oni su podsticali banke da izdaju klijentima njihove kartice tako što su obećavali veće međubankarske naknade koje nisu plaćali oni već trgovci. Pri tome problem je što je klijentima banaka, odnosno kupcima u prodavnicama svejedno kojom karticom plaćaju jer veći trošak ne plaćaju direktno oni već trgovci. Indirektno pak trgovci povećavaju cene robe kako bi pokrili tu proviziju. Ili prosto ne žele da uzimaju POS terminale pa su onda kupci ograničeni samo na plaćanje kešom što opet otvara prostor za sivu ekonomiju.

Nove zakonske odredbe, pre svega ograničenje naknada, ali i posebno iskazivanje naknada po vrsti kartice i slanje izveštaja trgovcima od strane banaka sa detaljnim pregledom sastava trgovačke naknade, odnosno da se vidi ko koliko uzima od plaćanja karticom trebalo bi, bar veruju u NBS, da dovede do toga da se i banke preorijentišu sa kartica sa visokim troškovima na kartice sa nižim troškovima, a to je kako tvrde Dina.

Recimo, prema nekim informacijama godišnji fiksni trošak Dine za banku je 450.000 dinara dinara, a međunarodnih kartičara ide i do 200.000 evra.

Tako se dolazi u situaciju da prema nama dostupnim podacima Viza karticama se obavlja 63 odsto prometa karticama, a čine 42 odsto troškova za banke, Masterkard sa 25 odsto prometa čini 54 odsto troškova, a Dina sa 12 odsto prometa svega dva odsto troškova. Prema nekim projekcijama ukoliko bi se recimo 70 odsto transakcija karticama obavljalo Dinom, godišnji troškovi za banke bi bili za oko 15 miliona evra manji.

Narednih šest meseci značiće nove preračune za banke s obzirom da će neke od njih izgubiti prilične prihode od bankarskih naknada. Doduše to se uglavnom odnosi na one koje su bile veliki izdavaoci kartica. Međutim, u novom sistemu bolje bi mogle proći one koje imaju više POS terminala, odnosno prihvatioci kartica pošto više neće morati da plaćaju ogromne međubankarske provizije. Doduše, po svemu sudeći troškovi prema samim kartičarima, što fiksni što varijabilni će verovatno ostati isti. Upravo ovo bi moglo da pogura domaće poslovne banke više prema Dina kartici. (Danas)